Dopis upućen Ministarstvu pravde povodom završetka „javne rasprave“ o izmenama krivičnog zakonodavstva

Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji (NKEU) za poglavlja 23 i 24 su tokom prethodne tri godine kontinuirano ukazivale na potrebu za transparentnim i inkluzivnim procesom izmena Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku. Još od 2022. godine, nakon saznanja da su radne grupe formirane godinu dana ranije, NKEU je insistirao na komunikaciji sa Ministarstvom pravde i na učešću u svim fazama pripreme izmena, imajući u vidu značaj ovih zakona za usklađivanje sa pravnim tekovinama EU i jačanje krivičnopravne zaštite građana.

Ipak, uprkos formalnim susretima i ograničenim uvidima u rad radnih grupa, zahtevi za dostavljanje nacrta, analiza i organizovanje tematskih rasprava nisu ispunjeni. Javna rasprava, organizovana u oktobru 2024. godine, trajala je veoma kratko – bez adekvatnog vremena za razmatranje složenih izmena i bez mogućnosti suštinskog učešća stručne i šire javnosti. Na Drugoj sednici Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, održanoj 25. novembra 2024. godine, usvojen je određeni broj izmena, a najavljeno je da će se rasprava o ostalim predlozima nastaviti – do čega, međutim, nije došlo. Imajući sve to u vidu, propuštena je prilika da se ovaj proces postavi kao primer dobre prakse u usklađivanju sa pravnim tekovinama EU.

Umesto odgovora na pomenute zahteve i ispunjenja preuzetih obaveza u pogledu transparentnosti i inkluzivnosti procesa, Ministarstvo pravde je 10. septembra 2025. godine pokrenulo novu „javnu raspravu“ (ili nastavilo prethodnu, što je takođe nejasno), i to istovremeno za tri ključna zakona: Krivični zakonik, Zakonik o krivičnom postupku i Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela.

Javna rasprava, koja i ovog puta traje minimalnih 20 dana, objavljena je bez prethodne najave, bez predstavljanja polaznih osnova i bez uvodnog dokumenta, dok programom nije predviđeno organizovanje javnih debata. Poziv je objavljen putem e-Konsultacija i na internet prezentaciji Ministarstva pravde, bez dodatne promocije putem društvenih mreža, bez konsultacija sa pravosudnim institucijama, akademskom zajednicom ili organizacijama civilnog društva.

Ovakvo postupanje predstavlja ozbiljan korak unazad u pogledu demokratskih procedura i protivno je osnovnim standardima transparentnog donošenja zakona.

Organizacije civilnog društva, okupljene u okviru radnih grupa za poglavlja 23 i 24 Nacionalnog konventa o EU, načelno smatraju da u ovakvoj javnoj raspravi ne treba učestvovati. S druge strane, osećamo odgovornost prema građanima ove zemlje da učinimo sve što je u našoj moći kako bismo ukazali na potencijalne štetnosti predloženih izmena.

Radne grupe NKEU za poglavlja 23 i 24 smatraju da je ovakav način sprovođenja javne rasprave – bez stvarne debate, uz odsustvo obrazloženih nacrta i bez finansijske i institucionalne analize uticaja izmena – duboko problematičan i u direktnoj suprotnosti sa obavezama koje je Srbija preuzela u okviru procesa pristupanja Evropskoj uniji.

Ovo je posebno alarmantno imajući u vidu da izmene obuhvataju uvođenje novih krivičnih dela, pooštravanje kaznene politike, kao i promene u postupanju prema maloletnicima – što sve zahteva detaljno i stručno razmatranje, ali i konsenzus svih relevantnih društvenih aktera.

Pozivanje Ministarstva pravde na Reformsku agendu kao razlog za skraćeni postupak nije opravdano, jer su rokovi za izmene krivičnog zakonodavstva postavljeni mnogo ranije, a Reformskom agendom su samo pomereni. Stoga, insistiranje na ubrzanom usvajanju po svaku cenu može dovesti do smanjenja kvaliteta zakonskih rešenja i do slabljenja pravne sigurnosti, umesto njenog unapređenja.

Zbog svega navedenog, u okviru ove navodne „javne rasprave“, Ministarstvu pravde dostavljamo dokument pod nazivom „Crvene linije“, koji ukazuje na najštetnije predložene izmene krivičnog zakonodavstva – izmene čije je usvajanje nedopustivo i suprotno već dostignutim standardima (ovaj dokument ne predstavlja naše komentare na nacrte).

Na internet stranici Nacionalnog konventa o EU je javnosti, kao i svim zainteresovanim akterima, dostupan dopunjeni Zbirni komentar radnih grupa za poglavlja 23 i 24 na nacrte Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i Zakonika o krivičnom postupku, kao i na nacrt Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela. Komentare sadržane u ovom dokumentu, kao i u „Crvenim linijama“ je dostavilo ukupno 16 članica radnih grupa.

 

Crvene linije uz Zbirni komentar RG NKEU za Poglavlja 23 i 24 na krivično zakonodavstvo

Izmene i dopune Krivičnog zakonika

• Predviđanje kazne doživotnog zatvora za osnovni oblik krivičnog dela ubistva, osnovne i teže oblike krivičnih dela silovanja, obljube nad nemoćnim licem, obljube sa detetom, predstavlja drastičan primer kaznenog populizma; kao najteža kazna u Krivičnom zakoniku, kazna doživotnog zatvora se može propisati uz kaznu zatvora, samo izuzetno, i to za najteža krivična dela i najteže oblike teških krivičnih dela (član 44a KZ), pa je njeno propisivanje za osnovne i teže oblike krivičnih dela ne samo kriminalnopolitički neopravdano već i suprotno odredbi Opšteg dela Krivičnog zakonika;

 

• Predviđanje kazne doživotnog zatvora sa istovremenom zabranom uslovnog otpusta za neka krivična dela predstavlja kršenje zabrane torture i drugih oblika zlostavljanja, a time i kršenje člana 25 Ustava, člana 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima i člana 7 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima;

 

• Propušteno je da se zakonski opis krivičnog dela zlostavljanja i mučenja unapredi na način da se u potpunosti implementira definicija mučenja iz člana 1 Konvencije protiv torture, da se ovim krivičnim delom propišu dela nečovečnog postupanja koja ne dosežu prag torture (mučenja), ali su značajno teža od osnovnog oblika tog krivičnog dela koje “pokriva” dela ponižavajućeg postupanja, zatim uz propuštanje da se ukine mogućnost zastarevanja, davanje amnestija, pomilovanja i uslovnih kazni za dela torture i drugih oblika zlostavljanja koja izvrše službena lica i uz propuštanje da se službenicima koji su osuđeni za ta dela obavezno izrekne mera bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti (to su sve međunarodni standardi iz prakse Evropskog suda za ljudska prava koji obavezuju Srbiju po članu 18 stavu 3 Ustava)

 

• Članom 178a predloženo je uvođenje novog krivičnog dela obljuba bez pristanka, sa obrazloženjem da se uvođenjem ovog blažeg oblika krivičnog dela vrši usklađivanje krivičnog zakonodavstva sa članom 36. Istanbulske konvencije. Ministarstvo pravde na ovaj način izbegava da postupi u skladu sa preporukama GREVIO Komiteta iz 2020. i 2025.g. da se usvoji definicija silovanja zasnovana na pristanku, i predlaže lošije zakonsko rešenje koje će u praksi doneti probleme u pogledu neodređivanja mere pritvora u slučajevima silovanja, jer će dela biti kvalifikovana kao obljuba bez pristanka, čak i u slučajevima upotrebe sile, na koji način će se izricanjem blagih kazni privilegovati učinioci silovanja (kao u slučajevima koji su se dešavali dok je Hrvatska imala krivično delo obljube bez pristanka u periodu od 2012. do 2019.g.).

 

• Izmene člana 290 iz grupe dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, kojima se predviđa kazna zatvora do godinu dana za onoga ko „postavlja prepreke na saobraćajnicama i zaustavlja prevozna sredstva u saobraćaju protivno propisima“, uvode krivičnu odgovornost za postupanje u saobraćaju koje ne izaziva druge posledice, osim zaustavljanja vozila. Predviđena odredba je represivna mera usmerena na odvraćanje građana od protesta koji uključuju blokiranje saobraćajnica. Osim toga jasna je namera da ona bude iskorišćena protiv studenata i građana koji učestvuju u blokadama povodom pogibije 16 ljudi pod ruševinama nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Ne postoji potreba za usvajanjem novog oblika navedenog krivičnog dela bez posledice, jer su prekršajni mehanizmi dovoljni u situacijama kada postoji ugrožavanje saobraćaja bez stvarne opasnosti, što je standard u mnogim evropskim zakonodavstvima. Pored toga, postojeća odredba člana 290. je dovoljna za sankcionisanje ozbiljnih i društveno opasnih ponašanja, dok predlog izmena može da dovede do negativnih posledica u primeni prava, stoga predlažemo da se postojeća zakonska formulacija zadrži u neizmenjenom obliku.

 

• Članom 26 Nacrta ZID KZ i predloženim izmenama člana 172 st. 4 KZ uvećava se rizik od slabljenja zaštite u slučaju iznošenja ličnih i porodičnih prilika od strane novinara, što može doprineti učestalijem kršenju novinarskih standarda. Uvećava se mogućnost da bez sankcije ostane iznošenje ličnih i porodičnih prilika ako navodno nije bilo namere da se naškodi ugledu i časti osobe čije se lične ili porodične prilike iznose ili pronose. Predložene izmene ostavljaju ogroman prostor za zloupotrebe. Prema trenutno važećem Krivičnom zakoniku, da bi izbegao kažnjavanje za povredu najintimnije sfere nekog lica, novinaru je izuzetno omogućeno da dokazuje istinitost svog tvrđenja, ili makar da je imao osnovan razlog da veruje u osnovanost svog tvrđenja. Međutim, ako predložene izmene budu usvojene, da bi izbegao kažnjavanje, učiniocu može biti dovoljno da dokazuje da nije imao nameru (sa svim teškoćama i prostorom za proizvoljno tumačenje koje se time otvara) da naškodi časti ili ugledu lica čije lične ili porodične prilike iznosi ili pronosi, i za koje bi bilo irelevantno da li su neistinite. Na ovaj način uvećava se mogućnost da se izbegne odgovornost za olako iznošenje i neistinitih ličnih i porodičnih prilika i postoji bojazan od urušavanja dostignutih profesionalnih standarda novinarstva. Posebno se ukazuje na to da je Kodeksom novinarki i novinara Srbije predviđeno da novinari i novinarke imaju obavezu poštovanja privatnosti ljudi o kojima izveštavaju. Kodeks daje jasne smernice u pogledu načina na koji se izveštava o nesrećama, krivičnim delima, žrtvama i učiniocima, deci, javnim ličnostima i drugom. Novinar koji poštuje Kodeks po pravilu neće objavljivati lične ili porodične prilike ukoliko to objavljivanje nije u skladu sa domaćim propisima, koji se tumače u skladu s važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava i praksom međunarodnih institucija koje sprovođenje tih prava nadziru. Ukoliko se poštuju profesionalni kodeks i važeći pozitivno pravni propisi — do ograničavanja prava na privatnost doći će samo u izuzetnim prilikama i takvo objavljivanje je moguće braniti prema sadašnjim odredbama KZ-a.

 

• Propisivanje novih krivičnih dela čiji opisi ne zadovoljavaju zahteve jasnosti i preciznosti, i koji stoga mogu biti predmet različitih tumačenja, ali i zloupotreba, kakva je objavljivanje materijala kojima se savetuje izvršenje krivičnog dela. Mora se sprečiti uvođenje dva nova krivična dela predstavljaju ozbiljnu opasnost za slobodu izražavanja: 343a Objavljivanje materijala kojima se savetuje izvršenje krivičnog dela; kao i 346a Odobravanje, negiranje ili umanjenje krivičnog dela. Opasnost od uvođenja novog krivičnog dela – zabrane umanjenja, negiranja i osporavanja krivičnih dela za koje se može izreći kazna doživotnog zatvora, utvrđenih pravosnažnom presudom, tim pre je veća ako se ima u vidu da Nacrt značajno povećava broj krivičnih dela za koja se može izreći kazna doživotnog zatvora. Uporedo sa povećanjem takvih dela, uvodi se i zabrana javnog osporavanja ili umanjenja takvih dela, bez obzira na postojanje opravdanih sumnji da je presudama kojima su ta dela utvrđena povređen zakon. Zahtev za zaštitu zakonitosti i ponavljanje postupka su vanredna pravna sredstva koja mogu pokazati da je postupanje koje član 75 Nacrta inkriminiše, zapravo bilo opravdano i utemeljeno na istini.

 

• Ukazujemo da se nadzor u oblasti tajnosti podatka ne sprovodi, kao i da su česti slučajevi kada se uzbunjivači krivično procesuiraju upravo pozivajući se na tajnost podataka, odnosno član 316 KZ i Zakon o tajnosti podataka. Prema Zakonu o tajnosti podataka tajnim podatkom ne smatra podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja organa javne vlasti. Da bi postojalo krivično delo iz člana 98 Zakona o tajnosti podataka – odavanje tajnih podataka, neophodno je da su prethodno, predmetni podaci bili označeni nekim stepenom tajnosti u skladu sa procedurom koju predviđa Zakon o tajnosti podataka. Zakonitost procedura, te nadzor nad tim u Srbiji niko ne vrši, zbog čega smatramo neophodnim da se pre upodobljavanja ovog krivičnog dela Zakonu o tajnosti podataka, taj problem reši. Bez obzira na to što se u skladu sa odredbama Zakona o tajnosti podataka tajnim ne smatra ,,podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja organa javne vlasti”, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da bi državni organ mogao određene podatke označiti kao tajne i na osnovu toga odbiti novinaru pristup informacijama. U tom slučaju teret dokazivanja (da podatak nije mogao biti označen tajnim) bio na novinaru. Dok bi se ta procedura okončala (ako bi se okončala) vest bi sasvim izvesno izgubila na aktuelnosti.Posebno je zabrinjavajuće to što bi, ako predložene izmene KZ budu usvojene, kažnjivo postalo i samo pribavljanje podataka označenih kao tajni, budući da Nacrt predviđa da će se kazniti i onaj ko pribavlja podatke koji su označeni kao tajni, čak i bez njihovog odavanja, i bez obzira na to da li lice koje takve podatke pribavlja ima nameru da ih oda ili saopšti. Imajući u vidu naše krivično pravo kao celinu, težina takve radnje, kao i okolnost da zaštićeno dobro nije ni povređeno, ne opravdavaju da kažnjivo bude i puko prikupljanje podataka označenih tajnim. Ovo je još jedan pokazatelj da je rigorozno uvođenje kažnjavanja za prikupljanje podataka označenih kao tajnih. Pored toga, istraživački novinari – i bez sopstvene inicijative – povremeno dolaze u posed dokumenata koje, nakon pažljivog ispitivanja i uzimanja u obzir i drugih dostupnih dokaza, ne nameravaju objaviti, niti ih na bilo koji drugi način upotrebiti, odati ili saopštiti. Tim pre se čini opasnim uvođenje kazne i za onog ko pribavlja podatke označene tajnim.

 

• Proširuje se inkriminacija člana 143 Neovlašćeno prisluškivanje i snimanje sa snimanja razgovora „koji mu nisu namenjeni“, na svako snimanje razgovora. Tako Nacrt KZ-a u članu 21 glasi: »U članu 143. stav 1. reči: “koji mu nisu namenjeniˮ brišu se.« Ova izmena ozbiljno ugrožava mogućnost građanske kontrole vlasti i javne uprave. Tako, na primer, sprečava se građanin da snimi policajca koji ga vređa i preti, službenika koji traži mito, lokalnog moćnika koji od zaposlene traži da spava sa njim, komunalnog policajca koji ne reaguje itd.

Predloženo proširenje inkriminacije ugrožava pravo na samozaštitu građana, slobodu izražavanja i sprečava otkrivanje i dokazivanje krivičnih dela. Naročito se naglašava da bi prema predloženoj formulaciji isključivo država (putem posebnih dokaznih radnji imala pravo da prisluškuje i snima građane, što je u potpunoj suprotnosti sa načelima demokratskog društva.

Prihvatanjem predložene izmene bilo bi zabranjeno snimanje privatnog razgovora (namenjenog licu koje snima) sa licem koje upućuje uvrede, pretnje, traži mito….

Proširenjem inkriminacije ozbiljno bi se uticalo na rad lica koja se bave poslovima u oblasti javnog informisanja na sledeći način. Ukoliko bi novinar snimao razgovor sa sagovornikom, a to čini da bi izbegao eventualno pogrešno prenošenje informacija, bio bi krivično odgovoran za izvršenje krivičnog dela Neovlašćeno prisluškivanje i snimanje razgovora.

Posebno se ukazuje da snimci izvršenja krivičnog dela (tonski zabeležena pretnja, traženje mita…), ne bi mogli da služe kao dokaz u smislu člana 139a Nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku (Dokazivanje fotografijom, tonskim, odnosno tonskim i optičkim snimkom), budući da je predlogom te odredbe predviđeno da se ne mogu koristiti snimci koji su sačinjeni izrvršenjem krivičnog dela.

 

• Članom 66. značajno proširuje spisak krivičnih dela za koja se može izreći uslovna osuda. Radi se o više od 120 krivičnih dela iz Krivičnog zakonika za koja prema važenjem rešenju KZ nije moguće izricanje uslovnog otpusta. Za ovu izmenu nije dato bilo kakvo obrazloženje od strane Radne grupe i Ministarstva. Prema važenjem rešenju KZ, uslovna osuda se ne može izreći za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od osam godina ili teža kazna (član 66 stav 2). Nacrtom se predviđa rešenje prema kojem se uslovna osuda neće moći izricati ako je za krivično delo, kao najmanja mera kazne, propisan zatvor u trajanju od dve godine ili teža kazna. Ovom promenom izricanje uslovne osude bi postalo moguće za sva krivična dela za koja je propisana kazna zatvora od jedne do osam godina, ili kazna zatvora od jedne do deset godina, ili kazna zatvora od jedne do petnaest godina. Isti zaključak na okruglom stolu održanom 30. oktobra 2024. godine iznele su sudije Vrhovnog suda, izražavajući zabrinutost što će izricanje uslovne osude postati dopušteno za veći broj težih krivičnih dela.

 

• Vezano za predloženu izmenu tačke 28 st. 1 čl. 112 u pogledu dopune značenja člana porodice dodavanjem bivših supružnika u ovaj krug, žao nam je što se u ovim izmenama i dopunama nisu našli i drugi članovi porodice (deda i unuk, brat i sestra, bez obzira da li žive ili ne žive u istom domaćinstvu) u kojim slučajevima je Vrhovni kasacioni sud (kao u slučaju Kzz 52/2012) utvrdio da je došlo do povrede zakona u korist okrivljenih koji su pogrešnim tumačenjem ove tačke zakona bili oslobođeni krivične odgovornosti. Često članovi porodice, iako ne žive zajedno, imaju moralnu i zakonsku obavezu da brinu jedni o drugima (unuci o precima, sestra o bratu/sestri) te ne postoji nijedan razlog da nemaju status člana porodice.

 

Izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku

• Izmenama u članu 15. stav 4. daje se ovlašćenje sudu da izvodi dokaze radi utvrđivanja činjenica u postupku, čime se negira stav 2. istog člana da je teret dokazivanja na tužiocu. Predlogom ovakve izmene se, i pored toga što stoji reč izuzetno, sudu daje mogućnost da uvek kaže da je izvođenje dokaza potrebno da bi se određena činjenica utvrdila. Ovim se umnogome odstupa od akuzatornosti postupka. Činjenica da se okrivljeni sada pored tužilaštva, suprotstavlja i sudu sam postupak čini nepravičnim. Ovakvim predlogom se pored degradacije adverzijalnog postupka, zapravo unižava i uloga tužilaštva.

 

• Predloženim izmenama čl. 50 odredbe ZKP nisu usklađene sa Direktivom 2012/29/EU, kako to Ministarstvo pravde navodi, jer je oštećeni ostao objekat krivičnog postupka kao dokazno sredstvo, umesto da postane subjekat prava na zaštitu. Protivimo se izmenama kod tačaka navedenih prava oštećenih koja su suštinski ogranićena navođenjem ‘’osim ukoliko se time ne bi štetilo interesima postupka’’, jer niti lice od poverenja niti činjenica da oštećeni ima pravo da dobije informacije o postupku nikako ne može da šteti interesima postupka. Da li to znači da će osoba koja radi na šalteru informacija tužilaštva određivati da li oštećenom može da saopšti informacije o toku postupka kada dođe da se raspita? Da je u opisu pojmova objašnjen pojam lica od poverenja, onda bi bilo jasno da je lice od poverenja obavezano da poštuje pravila postupka i da ne sme da iznosi detalje o postupku, te da svojim prisustvom ni na koji način neće štetiti interesima postupka. Protivimo se i tački u kojoj je navedeno da će oštećeni samo na lični zahtev biti obavešten o puštanju okrivljenog iz pritvora ili o bekstvu, i da će “samo ukoliko je to potrebno” oštećeni biti obavešten o merama koje se preduzimaju radi njegove zaštite. Imajući u vidu da se pritvor određuje u retkim slučajevima, gde postoji opasnost od ponavljanja dela ili vršenja uticaja na oštećene da ne svedoče, nejasna je logika iza ovakvog predloga. Prvo, kako će oštećeni uopšte da zna da li se osumnjičeni pušta iz pritvora (ako mu se ograničava pravo na informacije o toku postupka) ili je pobegao, I drugo, pošto se pritvor ipak određuje u slučajevima kada postoji opasnost da će osumnjičeni nastaviti ili dovršiti krivično delo prema oštećenom odnosno uticati na oštećenog da ne svedoči ili povuče iskaz, obaveza je države da zaštiti život oštećenog koji se nalazi u tako visokom riziku, a to jedino može da uradi ako oštećeni ima informacije o puštanju ili bekstvu osumnjičenog. Oštećenom izmenama čl. 50 nije dato pravo žalbe na oslobađajuću presudu, njie dato pravo da se dostavlja ne samo pravnosnažna presuda, već i prvostepene presude i rešenja, posebno ako je prvostepenom presudom izrečena i mera zaštite oštećenog iz čl. 89a KZ ili ako je rešenjem određena mera iz čl. 197 ZKP odnosno ako je rešenjem primenjen institut odlaganja krivičnog gonjenja. Oštećenom nije dato pravo na dostavljanje primerka veštačenja, pravo da se pita za mišljenje prilikom predlaganja sporazuma o priznanju krivice, i dato pravo da bude pozvan na ročište na kome sud odlučuje o sporazumu o priznanju krivice.

 

• Članom 50. predviđeno je da oštećeni ima pravo da podnese žalbu protiv odluke o troškovima krivičnog postupka i dosuđenom imovinskopravnom zahtevu. Ovim članom bi trebalo propisati i mogućnost žalbe od strane oštećenog i na deo odluke koja se odnosi na imovinskopravni zahtev uopšte, nezavisno od toga da li je isti dosuđen ili je oštećeni za njegovo ostvarivanje upućen na parnicu. Te iz tog razloga treba dodati sledeću tačku prvom stavu: da podnese žalbu protiv odluke o troškovima krivičnog postupka i odluke o imovinskopravnom zahtevu;

 

• U članu 102. Nacrta ZKP-a, izvršene su izmene jezičke prirode, dok je radna grupa propustila da suštinski izmeni ovu odredbu zakona i time poboljša položaj svedoka. Stavom 5 ovog člana predviđena je mogućnost suda da zahteva da policija preduzme mere zaštite oštećenog ili svedoka, ali ne i obaveza da to učine. Radi suštinske zaštite svedoka u postupku nužno je uvesti obavezu tužilaštva i suda da zaštitu traže, te iz tog razloga treba izmeniti član 102 stav 5 na taj način da javni tužilac ili sud može zahtevati da policija preduzme mere zaštite oštećenog ili svedoka u skladu sa zakonom.

 

• Davanjem prava osumnjičenima da se žale na davanje statusa posebno osetljivog svedoka u čl. 103 ZKP, smanjuje se dostignuti nivo prava oštećenih jer se daje mogućnost osumnjičenima da i dalje zastrašuju žrtve, prolongiraju već ionako dugotrajni postupci i obeshrabruju tužioci i sudije da donose rešenja o davanju ovog statusa. Dodatno, ako već navodi da je ideja ovog izmenjenog člana da se detaljnije uredi postupak odlučivanja o statusu, zbog čega se nije uredilo pitanje donošenja obrazloženog Rešenja i kada tužilac/sudija odbije predlog za davanje statusa i da li će i oštećeni imati pravo žalbe na Rešenje o odbijanju predloga.

 

• Članom 123. Nacrta ZKP-a predloženo je da se sudska odluka ne može zasnivati na mišljenu veštaka koji je dobijen suprotno članu 117. stav 1. ZKP-a. Uvođenje ove izmene, bez da je prethodno izmenjen član 117. na predloženi način, imalo bi negativne posledice za oštećene u postupku, u pogledu preciziranja imovinskopravnog zahteva. Naime, ZKP, članom 253 stav 2 obavezuje oštećenog da određeno označi svoj zahtev i podnese dokaze. Da bi oštećeni mogao da ispuni svoju zakonsku obavezu u pogledu određivanja imovinskopravnog zahteva i podnošenja dokaza, mora svoje određivanje zasnovati na nalazu veštaka i priložiti ga kao dokaz. Sa druge strane, određivanje veštačenja na predlog oštećenog, u smislu postojećeg člana 117 ZKP-a i predloženih izmena, nije moguće, jer je zakonodavac izričito odredio da se veštačenje određuje po službenoj dužnosti ili na predlog stranke ili branioca, a oštećeni nije stranka nego samo učesnik u postupku. U takvoj situaciji oštećenom bi jedino bilo na raspolaganju veštačenje koje bi obavio veštak po njegovom privatnom zahtevu.

 

• Predložene izmene čl. 162. st. 1. t. 2 ZKP-a kojima se znatno proširenje spiska krivičnih dela za koja su dopuštene posebne dokazne radnje, uključujući tajni nadzor, suštinski premeštaju ove mere iz režima izuzetka u pravilo. Takvo rešenje slabi standarde nužnosti i prororcionalnosti, povećava rizik od selektivne primene, i otvara prostor za obuhvatanje širokog spektra situacija koje ne zahtevaju ovako invazivne metode.

 

• Dodavanjem novog stava 3 u čl. 197 ZKP kojim se predviđa pravo žalbe na rešenje o određivanju mere zabrane prilaženja, sastajanja ili komuniciranja će dovesti do toga da će sudije prestati da je određuju u slučajevima nasilja u porodici i srodnim krivičnim delima, jer će biti u obavezi da posebno navode u obrazloženju zbog čega je kontaktiranje okrivljenog sa članom svoje porodice koji je oštećeni ili svedok suprotno interesima vođenja postupka. Ako je već predložen ovaj stav, onda je isti trebao da glasi “osim ako je svedok ili oštećeni član porodice ili blizak srodnik”. Ukoliko bude usvojen, ovaj stav će dovesti do značajnog povećanja podnetih žalbi na Rešenja o određivanju ove mere od strane osumnjičenih za nasilje u porodici i srodna krivična dela, pozivajući se na to da nije utvrđeno da će njihovo sastajanje i komuniciranje sa članovima porodice koji su oštećeni i svedoci biti u suprotnosti sa interesima vođenja krivičnog postupka.

 

• Članom 283. proširuje se primena oportuniteta i za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina. Izmene predstavljaju opasna rešenja kojima se dovodi do relativizacije krivične odgovornosti i ugrožavanja opšte svrhe propisivanja i izricanja krivičnih sankcija, a to je suzbijanje krivičnih dela. Ukoliko se oportunitet koristi za određena krivična dela poput nasilja u porodici, teži oblik krivičnog dela zlostavljanje i mučenje, a uzimajući u obzir činjenicu da u slučaju odlaganja krivičnog gonjenja, okrivljeni ne ulazi u krivičnu evidenciju osuđenih lica, urušava se poverenje u pravni poredak i šalje poruka potencijalnim počiniocima krivičnih dela da određena dela mogu da prođu nekažnjeno.

 

• Posebno je sporna novododata odredba st. 3 čl. 283a ZKP koja se tiče izuzetka u dodeli sredstava koja se prikupljaju putem instituta odlaganja krivičnog gonjenja (na zahtev fizičkog lica, bez javnog konkursa), jer omogućavaju postojanje nedozvoljenih uticaja na odluku Komisije, umesto prema stvarnim prioritetima o kojima Komisija za dodelu sredstava nema medicinska znanja.

 

• Izmenama u članu 295. ukida se mogućnost za pokretanje istrage protiv nepoznatog počinioca. U Nacrtu zakona je to objašnjeno na sledeći način „neformalni postupak koji prethodni krivičnom postupku – pretkrivični postupak, vodi se na nivou najnižeg stepena sumnje – osnova sumnje protiv osumnjičenog lica koji može biti i nepoznato lice, a čije utvrđivanje identiteta je jedan od osnovnih zadataka policije nakon saznanja da je učinjeno krivično delo.“ Takođe, opravdana je zabrinutost u vezi prepuštanja policiji da prikuplja dokaze protiv nepoznatih počinilaca, odnosno sprovođenje predistražnih radnji bez nadzora tužilaštva u procesuiranju ratnih zločina.

 

• Predložene izmene u članu 296. koje predviđaju da umesto naredbe o sprovođenju istrage, javni tužilac donosi rešenje o sprovođenju istrage nisu samo terminološke prirode. Naime, donošenje rešenja umesto naredbe podrazumeva veći sudski nadzor u fazi istrage. Kako je predviđeno izmenama, protiv rešenja o sprovođenju istrage, okrivljeni i njegov branilac mogu izjaviti žalbu veću (član 297. stav 3.). U tom slučaju, ako sudija za prethodni postupak proceni da nisu ispunjeni zakonom navedeni uslovi za sprovođenje istrage može odlučiti da nema mesta sprovođenju istrage (član 297. stav 5.). Uvođenje dodatne sudske kontrole još od faze istrage sigurno neće doprineti bržem i efikasnijem krivičnom postupku, kao jednom od najvažnijih argumenata za donošenje najnovijih izmena ZKP-a. Pored toga, navedene izmene podrazumevaju napuštanje tužilačkog koncepta istrage u kojima sud odlučuje da li će tužilaštvo sprovoditi istragu ili neće. Ukoliko se ostane kod ove izmene onda smatramo da istovremeno moraju biti data i prava oštećenom kome će biti uskraćeno pravo na zaštitu. Izmenjenim čl. 297 nije navedeno kakva će biti prava oštećenog u slučaju odluke veća iz čl. 21 st. 4 kojim se potvrđuje odluka sudije za prethodni postupak da nema mesta sprovođenju istrage niti je navedeno da li će ta odluka biti dostavljena oštećenom kao što se dostavlja rešenje o odbacivanju krivične prijave. Nije propisano ni kakva će biti snaga ovakve sudske odluke, da li će biti jednaka rešenju odbačaju krivične prijave, pa će protiv istog osumnjičenog, u slučaju novih dokaza, moći da se nastavi pretkrivični postupak i/ili ponovo donese rešenje o sprovođenju istrage ili će se ta odluka veća smatrati presuđenom stvari? Takođe se ovakvim rešenjem stvara nesklad prava između osumnjičenih da su izvršili krivično delo i oštećenih koji imaju pravo na zaštitu, a koja prava garantuje čl. 36 Ustava – pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, jer će o žalbi na Rešenje o sprovođenju istrage odlučivati sud, a o prigovoru na Rešenju o odbačaju krivične prijave odlučivati više javno tužilaštvo. Da se pred Ustavnim sudom trenutno razmatra inicijativa za ocenu ustavnosti odredbe čl. 51 ZKP moglo se čuti tokom javne rasprave koja je održana dana 30.10.2024.g.

 

• Predloženo je brisanje stava 2. u članu 300. koji predviđa da javni tužilac može ispitati svedoka i bez pozivanja osumnjičenog i njegovog branioca da prisustvuju ispitivanju ako oceni da njihovo prisustvo može uticati na svedoka, u postupcima u kojima postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti. Naime, smatramo da treba da postoje situacije u kojima javni tužilac može da ispita svedoka bez prisustva branioca i okrivljenog, a da se ne ulazi u procedure određivanja statusa posebno osetljivog svedoka, čime se krivični postupak dodatno komplikuje i bespotrebno produžava, naročito imajući u vidu predloženu izmenu ZKP-a u članu 103. kojom se uvodi žalba protiv rešenja o određivanju statusa posebno osetljivog svedoka. Takođe, logičnije rešenje u ovom slučaju bi bilo da se jasnije odrede situacije i razlozi u kojima javni tužilac ispituje svedoka bez prisustva okrivljenog i njegovog branioca, s obzirom da je jedan od glavnih ciljeva donošenja izmena ZKP-a brži i efikasniji krivični postupci, a istovremeno i jeftiniji.

 

• Brisanjem stava 3 u čl. 303 ZKP da osumnjičeni tokom istrage predoče dokaze koji idu u korist odbrane, dovešće do toga da će tužilaštva pokretati krivične postupke u slučajevima u kojima su, da su imali uvid u dokaze odbrane, mogli da odbace krivičnu prijavu. Na ovaj način će se nepotrebno praviti troškovi sudskog postupka i zastupanja od strane branilaca, koji troškovi ne bi nastali da se predloženim izmenama ne urušava ranije ustanovljeno pravo «jednakosti oružja».

 

• U članu 451. stav 1. i 2. proširuje se obaveza drugostepenog suda i po ugledu na ranije važeća zakonska rešenja, ponovo postavlja obaveza drugostepenog suda da presudu ne ispituju samo u okviru žalbenih razloga, već i po službenoj dužnosti. Ovakvim rešenjem se i tužilaštvu koje je u postupku možda i bilo nedovoljno aktivno, ali i okrivljenom, ostavlja da izjave kakvu god žalbu i da se oslone na obavezu drugostepenog suda da po službenoj dužnosti ispituje dobar deo žalbenih osnova. Time se samo stvara još veća mogućnost da se prvostepene presude ukidaju i krivični postupci produžavaju, iako i sada neopravdano dugo traju.

 

Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela

• Članom 63. Nacrta o ZOMUKD predviđeno je da prikupljanje obaveštenja od maloletnika u svojstvu građanina obavlja policajac za maloletnike obavezno u prisustvu roditelja ili zakonskog zastupnika maloletnika, osim u slučaju kada su roditelj ili zakonski zastupnik sprečeni da prisustvuju kada će se umesto roditelja ili zakonskog zastupnika obezbediti prisustvo predstavnika organa starateljstva ili ustanove za smeštaj maloletnika.Ovakvo rešenje je nedovoljno precizno i potencijalno štetno za prava maloletnika. Naime, nije jasno definisano šta se podrazumeva pod „sprečenošću“ roditelja ili zakonskog zastupnika, niti koji su to opravdani razlozi zbog kojih prikupljanje obaveštenja od strane maloletnika u svojstvu građanina ne bi moglo biti odloženo do njihovog dolaska. Dodatni problem predstavlja činjenica da se u praksi često dešava da lice koje se saslušava u svojstvu građanina u toku prikupljanja samog obaveštenja dobije procesni status osumnjičenog. U tom slučaju maloletnik, ako je bez prisustva roditelja ili zakonskog zastupnika, može biti u ozbiljnom riziku da se ne snađe i ne zatraži izabranog branioca ili da da iskaz kojim bi ugrozio sopstveni položaj u postupku. Dodatno, tokom samog tog procesa roditelji praktično ne bi ni imali informaciju da im je dete u policiji i da mu preti rizik od procesuiranja. U kontekstu privođenja maloletnih lica tokom aktuelnih javnih okupljanja i protesta (gde je reč uglavnom o srednjoškolcima), nužno je izbeći svaku pravnu neodređenost i propisati da se prikupljanje obaveštenja od maloletnika može izvršiti isključivo u prisustvu roditelja ili zakonskog zastupnika (uz jasno opredeljene, opravdane i argumentovane izuzetke). Samo ovakvo normativno rešenje u potpunosti obezbeđuje usklađenost sa principom najboljeg interesa deteta, garantuje poštovanje prava deteta na zaštitu i pravično postupanje i eliminiše rizik od proizvoljne policijske prakse.

 

• Ministarstvo pravde ponovo, nakon 10 godina od povlačenja prethodnog nacrta Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i zaštiti maloletnih lica u krivičnom postupku (u daljem tekstu Zakon o maloletnicima), predložilo smanjenje nivoa dostignutih prava dece na zaštitu. Prvo smanjenje prava se odnosi na spisak krivičnih dela u kojima će suditi sudije, postupak pokretati tužioci i razgovor obavljati policijski službenici koji su stekli posebna znanja iz oblasti prava deteta, krivičnopravne zaštite maloletnih lica i zaštite maloletnih lica u krivičnom postupku. Ministarstvo pravde je zadržalo rešenje iz nacrta iz 2015.g., da se više ne navode pojedinačna krivična dela u kojima će se primenjivati zakon, već je primena ograničena na određene kategorije (glave) krivičnih dela. Na taj način su izostavljena određena krivična dela u kojima bi bila neophodna primena ovog zakona, kao što je proganjanje, buduće delo neovlašćenog objavljivanja snimaka seksualne sadržine, ali i zapuštanje i zlostavljanje mal. lica vanbračne zajednice sa maloletnikom, oduzimanje mal. lica, promene porodičnog stanja i druga dela u kojima je neophodno da se maloletnim licima postavljaju punomoćnici po službenoj dužnosti ukoliko roditelji ili staratelji nisu u mogućnosti da angažuju punomoćnika, odnosno u situacijama u kojima postoji kolizija prava deteta žrtve i obaveza roditelja ili staraoca mal. deteta. Drugo smanjenje prava se odnosi na ukidanje obaveze obaveznog postavljanja punomoćnika po službenoj dužnosti čak i za ovako smanjen broj paušalno određenih krivičnih dela, već je to ostavljeno tužilaštvima i sudovima na slobodnu ocenu. U obrazloženju smanjenja prava dece oštećenih je navedeno istovetno obrazloženje koje je bilo navedeno i 2015.g. da se formalno relativizuje pravilo o obaveznom punomoćniku oštećenog koji je maloletno lice, jer je takva odredba, po kojoj bi maloletni oštećeni svakako morao imati punomoćnika, suštinski nije imala smisla, jer s jedne strane, nije ni bio jasan ratio legis po kojem bi maloletno lice moralo imati punomoćnika „od prvog saslušanja okrivljenogˮ, dok s druge strane, nisu bile propisane bilo kakve procesne posledice za propuštanje da se maloletnom oštećenom postavi punomoćnik. Takođe je navedeno da je to učinjeno i posebno s obzirom da je nesporno da je maloletnom oštećenom od punomoćnika – advokata, daleko važnije da ima odgovarajuću psihološku i pedagošku potporu, a što se omogućava odredbama Zakona. Punomoćnik će se maloletnom oštećenom postaviti, samo ako je to potrebno radi ostvarivanja svrhe krivičnog postupka i u cilju zaštite ličnosti maloletnog oštećenog, što bi po logici stvari, moralo biti u veoma malom broju slučajeva, jer treba pretpostaviti da će se o interesima oštećenog svakako starati i javni tužilac, koje je pri tom i formalno specijalizovan. 

 

• Kao i 2015.g., novi Zakon o maloletnicima je trebao da se uskladi sa pravnim tekovima Evropske Unije, među kojima je najznačajnija Direktiva 2012/29/EU o uspostavljanju minimalnih standarda o pravima, podršci i zaštiti žrtava krivičnih dela. Takođe, Zakon o maloletnicima je trebalo da se, nakon 14 godina, konačno uskladi sa Zakonikom o krivičnom postupku, kako je to predviđeno revidiranim Akcionim planom za Poglavlje 23, ali to ovim nacrtom nije u potpunosti učinjeno kada su u pitanju odredbe o zaštiti maloletnih lica kao oštećenih, posebno one koje se tiču ispitivanja mal. oštećenih upotrebom sredstava za prenos slike i zvuka o čemu je navedeno da odluku donosi sud, iako istragu vodi tužilaštvo.