Dijalog, najskuplja strana reč u srpskom jeziku

Prenosimo u celosti autorski tekst koordinatorke Nacionalnog konventa o EU Nataše Dragojlović, objavljen u Novom Magazinu

Pre 15 godina Nacionalni konvent o Evropskoj uniji je počeo sa radom plenarnim zasedanjem koje je bilo održano 30. septembra 2006. godine u Domu Narodne skupštine Republike Srbije. Cilj ovog plenarnog zasedanja je bio da se kroz najavu zvaničnog početka rada, javnosti predstavi ideja partnerstva između držav- nih organa, nevladinih organizacija, akademskih institucija, profesionalnih udruženja i političkih partija u procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji.

Prezentacija programa rada tadašnjih šest radnih grupa je omogućila učesnicima Nacionalnog konventa o EU da se upoznaju sa planiranim aktivnostima u periodu oktobar 2006. – decembar 2007. i da o njima diskutuju. Plenarno zasedanje tadašnjeg Konventa je okupilo članove predsedništva: Predraga Markovića, tada
predsednika Narodne skupštine, Živorada Kovačevića, predsednika Evropskog pokreta u Srbiji, Aleksandra Popovića, tada ministra nauke i životne sredine i Željka Ožegovića, predsednika Stalne konferencije gradova i opština.

Plenarnom zasedanju su prisustvovali takođe i članovi i interni stručnjaci svih radnih grupa, kao i gosti i mediji. Kako tad, tako i sad Konvent jednom godišnje održava plenarne sednice sa istim ciljem. Samo što ovakvo predsedništvo odavno ne postoji, niti ga je moguće zamisliti. Umesto njega, Konventom upravlja Programski savet sastavljen od osnivača i koordinatora Radnih grupa kojih danas ima 27.

POČETAK I CILJ: Živorad Kovačević, tadašnji predsednik Evropskog pokreta, pokretača i osnivača Nacionalnog konventa, na prvom plenarnom zasedanju rekao je:

Iako je jasno da je EU slobodna i dobrovoljna zajednica ne samo država, već i naroda, društava i građana, naš proces pridruživanja ima prilično usku osnovu: sve se mahom odvija u vladinim zgradama u Nemanjinoj – i ekspertiza i pripreme za pregovore i zakonodavna inicijativa, parlament još nije postao osnovno mesto usmeravanja, dinamizacije i kontrole tog procesa. Akteri civilnog društva nastoje da daju svoj doprinos evropeizaciji raznovrsnim aktivnostima u zemlji i umrežavanjem u evropske organizacije i institucije u svojim oblastima, ali bez uticaja na opšti proces pridruživanja i bez realnog društvenog i ekspertskog doprinosa. Kancelarija za pridruživanje Vlade Srbije čini iskrene napore da čuje mišljenja poznavalaca ove materije i onih organizacija i institucija koje su pretežno orijentisane prema procesu pridruživanja, ali to ima značaj i vrednost povremene konsultacije.

Danas je Konvent deo redovnih procedura za konsultacije sa civilnim društvom i Vlade i Skupštine, kada je reč o evropskim integracijama. Komunikacija je stalna, a po prvi put je uvedena i zaista se primenjuje obaveza i izvršne i zakonodavne vlasti da se o predlozima i preporukama Konventovih članica i radnih grupa izjašnjavaju pisanim putem, uz obrazloženje.

To pre Konventa nikad nije bilo. Naše je opredeljenje bilo i jeste da na politike utičemo kroz institucije, u skladu sa procedurama Vlade i parlamenta, da iskoristimo sve javne i legalne kanale komunikacije, peticije i narodne inicijative, javne rasprave i javna slušanja; da utičemo na strategije, zakone, akcione planove i pregovaračke pozicije. Pa, ako to nije dovoljno uverljivo, da se pridružimo organizacijama koje su odabrale van ininstitucionalne oblike delovanja – mada su i one uvek i prvo pokušale da deluju i kroz institucije.

EKSPERTIZE: U ovoj zemlji niko drugi to ne radi na tako strukturiran i organizovan način, niti to mogu da rade pojedinačne organizacije, ma kako snažne i uticajne bile u posebnim oblastima svoje ekspertize i delovanja.

U Srbiji ima 37.000 organizacija civilnog društva različitih profila, vizija i misija i još različitijih ciljeva u praksi, ma šta pisalo u njihovim programima i statutima. Mi smo pažljivo i rigorozno izabrali one koje su proevropske, koje imaju dokazanu ekspertizu i ugled u oblastima kojima se bave ili pak reprezentativnost, kada je reč o strukovnim udruženjima ili sindikatima. Oni koji se zalažu za evropske integracije, razumeju značaj i snagu udruživanja u široke platforme i saveze kakav je Konvent. On je danas svojom strukturom i načinom rada pot- puno odgovorio na istinsku potrebu artikulisanja stavova civilnog društva, kako prema domaćim, tako i prema institucijama Evropske unije.

“Nema sumnje da bi ovakav pristup doneo tri bitne koristi: prvo, mnogobrojne strukture društva bi bile neuporedivo bolje informisane o evropskim integracijama i podigle na viši nivo sopstvenu sposobnost da ovladaju evropskim temama i izazovima, drugo, državni organi bi dobili mnogo utemeljeniju i širu osnovu za proces pregovaranja, treće, samo pregovaranje sa EU bi se značajno legitimizovalo i demokratizovalo. Danas bi trebalo da se o tome dogovorimo”, završio je svoj govor Živorad Kovačević te 2006. godine.

PODRŠKA: Od samog osnivanja Konvent je delovao u skladu sa misijom da bude aktivna podrška procesu pristupanja Srbije u Evropsku uniju. Za više od 15 godina koliko postoji, od neformalne platforme civilnog društva, organizacija je prošla nekoliko faza, pre nego što je i zvanično postala savez udruženja koji danas broji više od 750 organizacija članica.

U Evropski pokret sam stigla dve godine pre Konventa, pa svedočim i njegovim prvim koracima, razvoju, izazovima, dobrim i lošim momentima, ali i brojnim rezultatima, koje je moguće postići samo zajedničkim naporima ljudi i organizacija koje nesumnjivo dele iste vrednosti, bez obzira na bogatstvo različitih stavova o načinima na koje se te vrednosti uspostavljaju, neguju i održavaju.

Osim što su članice Konventa jedine u ovoj zemlji koje, uz vladine službenike kojima je to u opisu posla, čitaju sve Godišnje izveštaje Evropske unije, sve rezolucije i odluke institucija EU, sve strategije, akcione planove za sva poglavlja, sve pregovaračke pozicije, analiziraju ih i prezentuju građanima, one su te koje su kroz institucije uticale i da se Ustav Srbije 2018. godine vrati na doradu.

I da se povuče tzv. Medijska strategija, da se povuku Zakon o policiji i besmislena uredba o naučnoistraživačkoj delatnosti Ministarstva odbrane, da se produže javne rasprave o Strategiji nacionalne bezbednosti, da se pozovu na dijalog, ali i na odgovornost autori i akteri afere “Spisak”, kojom su i neke naše članice optužene da imaju veze sa terorizmom i pranjem novca.

Članice Konventa štitile su i one koje nisu naše članice, već kolege i prijatelji, časni ljudi iz civilnog društva koji su brutalno napadani čak i iz skupštinskih klupa.

Lobirale su u Briselu o svom trošku da se Srbiji otvore prva poglavlja i garantovale da je sa Vladinim pregovaračkim pozicijama sve u redu jer smo ih i mi pozitivno ocenili u okviru Odbora za evropske integracije parlamenta. I tako sve do otvorenog poziva da se povuku sporni zakoni o referendumu i narodnoj inicijativi i o eksproprijaciji.

Naše Knjige preporuka su svedočanstvo, nažalost jedino, o tome kako su se vodili pregovori o članstvu Srbije i Evropske unije, šta su bile pozicije i politike Vlade, a šta civilnog društva. Tačno smo i objektivno ocenili svaki potez i odluku Vlade, kako u redovnom tako i tokom vanrednog stanja.

I tu nastaje problem.

SMETNJA: U tako duboko i oštro podeljenom društvu kakvo je naše, Konvent postaje nepoželjan akter. U situaciji kada se bar dve strane političkog spektra sukobljavaju svuda i na svakom koraku, pogotovo u virtuelnom i onostranom, svuda dakle osim na regularnim izborima i posledično u Parlamentu, Konvent postaje smetnja, tolika da mu se ni ime ne izgovara.

Sve češće se kaže da je nešto predložilo civilno društvo i postiglo civilno društvo, iako ga čine i one organizacije koje sve suprotno rade i priželjkuju od ovih koje su okupljene u Konventu.

Vlastima smetamo jer misle da je u toj imperativnoj objektivnosti zapravo previše kritikujemo, a opoziciji jer uopšte komuniciramo sa predstavnicima vlasti. To je tako suprotno bojkotu i kancel kulturi i tako imanentno onima koji su nesposobni da se sretnu oči u oči sa neistomišljenicima i dosledno se bore za svoje stavove i politike, naravno pod uslovom da ih uopšte imaju.

Desničarima smo, naravno, izdajnici i strani plaćenici (pogledati izjave Vojislava Šešelja samo prethodne nedelje) a levo-liberalnima previše posvećeni napretku Srbije i previše oduševljeni otvaranjem poglavlja, kao da su u najmanju ruku zatvorena. I jedni i drugi bi, pak, voleli da nekako Konvent prevedu na svoju stranu. Ili tako, ili da nestane, kao što su gotovo ili sasvim nestale one organizacije koje su politički delovale sa ciljem da Srbija postane članica Evropske unije.

Kako god da bude, ovo društvo duguje zahvalnost svim ljudima i organizacijama, stručnjacima i aktivistima, koji neumorno već 15 godina ideju i san o evropskoj Srbiji čine još živom. Ali, kako to u Srbiji biva oduvek – zahvalnost i priznanje dolaze samo posthumno, kad više nikome i ničemu to nešto ili taj neko nije pretnja i smetnja. Danas bi to trebalo da promenimo.

Zauvek. Jer, dijalog je postala najskuplja strana reč u srpskom jeziku.