Šta donosi sastanak lidera Zapadnog Balkana na Brdu kod Kranja: Poruke i zamor

Autorski tekst Nataše Dragojlović za Novi magazin

Mi sve znamo osim kada će se sa deklarativnog preći na stvarno i realno sprovođenje svega što je potrebno da postanemo punopravna članica Evropske unije, u čijem oblikovanju budućnosti već sada možemo da učestvujemo.

Od Solunske deklaracije 2003. i Solunske Agende za Zapadni Balkan prošlo je 18 godina. Od demokratskih promena u Srbiji 21 godina. Za to vreme mnogo toga iz Solunske deklaracije iz 2003. + izgleda kao da je pisano danas na Brdu kod Kranja, a mnogo toga kao da je već rešeno ili u velikoj meri prevaziđeno.

U prvom članu Solunske deklaracije (čije su potpisnice, pored tadašnjih država članica EU, bile još i Albanija, Bosna i Hercegovina, BJR Makedonija, Hrvatska, Srbija i Crna Gora kao potencijalni kandidati za članstvo u EU) kaže se: “Svi mi delimo vrednosti demokratije, vladavine prava, poštovanja ljudskih i manjinskih prava, solidarnosti i tržišne ekonomije, potpuno uvereni da one čine temelj Evropske unije”.

Isto tako se vrlo optimističnim tonom naglašava “nedvosmislena podrška evropskoj perspektivi zapadnog Balkana”, a uz napomenu da se u tom trenutku razmatra aplikacija Hrvatske za članstvo, ohrabruju i ostale države da nastave tim putem jer “brzina kretanja napred u rukama je država regiona”.

Kako tad, tako i sad.

STATUSI: U međuvremenu sve do Samita u Sofiji 2018. nije bilo nijedne deklaracije kojom se potvrđuje “evropska budućnost Zapadnog Balkana”, ali je Hrvatska postala članica EU, Srbija i Crna Gora kao zasebne države najpre su postale pridružene članice kroz potpisivanje Sporazuma o Stabilizaciji i pridruživanju, a zatim i države koje su otvorile pregovore o članstvu, dok su Albanija i Severna Makedonija kandidati koji čekaju otvaranje pregovora. Bosna i Hercegovina i Kosovo (koje je u međuvremenu samoproglasilo nezavisnost od Srbije) jesu potencijalni kandidati.

Iz godine u godinu stižu izveštaji Evropske komisije o napretku u kojima se potencira nužnost uspostavljanja i primene principa vladavine prava, podele vlasti, slobode medija i slobode govora, borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije, procesuiranja ratnih zločina, kao i neophodnosti usklađivanja sa brojnim politikama i novim strategijama Evropske unije, čiji deo postaju deklarativno i države Zapadnog Balkana.

Od te 2018. počinje i proliferacija deklaracija: Sofijska, Zagrebačka iz 2020. na kojoj je još jednom “potvrđena evropska perspektiva država Zapadnog Balkana”, ali sada pomenutih kao partnera, a ne kandidata za članstvo. U ovoj godini dobili smo čak dve deklaracije gotovo identičnog sadržaja i obe sa Brda kod Kranja. U njima opet čitamo da “države Zapadnog Balkana i dalje imaju evropsku perspektivu i brzina je u njihovim rukama”, kao i „ispunjavanje uslova koji ih dele od Evropskog investicionog fonda i sredstava iz IPA III fonda u iznosu od 30 milijardi evra u narednih sedam godina. A one treba da na dugi rok da obezbede socio-ekonomski razvoj, zelenu i digitalnu tranziciju, ubrzaju održivu povezanost, regionalnu integraciju, trgovinu i ojačaju saradnju i usklađenost sa ciljevima EU kada je reč o klimatskim i drugim ciljevima održivog razvoja i Zelene agende”.

Naravno, sve to uz “primat demokratije, poštovanja osnovnih prava i vrednosti, kao i vladavine prava”.

Osim deklaracija kojima se ne dovodi u pitanje evropska perspektiva Zapadnog Balkana, dobili smo i konkretne strategije Evropske unije, u nadi da će i to pomoći da države Zapadnog Balkana krenu odlučnije u susret kopenhaškim kriterijumima.

Debata o pravcu i karakteru politike proširenja unutar Evropske unije rezultirala je novim strateškim dokumentom Evropske komisije objavljenim februara 2020. pod nazivom “Jačanje pristupnog procesa – verodostojna pristupna perspektiva u EU za Zapadni Balkan”. Prema izjavi Evropske komisije, ovaj pristup trebalo je da učini proces proširenja “verodostojnijim, predvidljivijim i dinamičnijim, kao i predmetom jačeg političkog nadzora”.

Srbija je, kao i Crna Gora, prihvatila tzv. Novu metodologiju proširenja, zasnovanu na podeli poglavlja na šest klastera, ali uprkos tome nije otvorila nijedno novo pregovaračko poglavlje niti klaster. Crna Gora je otvorila sva, ali je zatvorila samo dva, kao i Srbija, dok kod ostalih država nema nikakvog, ni formalnog pomaka.

Samo izneverena očekivanja, novi bilateralni sporovi i dodatno urušavanje kredibiliteta Evropske unije, njenog jedinstva i transformativne moći normativne sile, kakva je u doba Solunske deklaracije zaista, a ne samo deklarativno i bila za države Istočne i Srednje Evrope.

SVI EVROPLJANI: U samoj Evropskoj uniji u toku je rasprava o budućnosti Evrope, u koju će, kako piše u najnovijoj deklaraciji, biti uključeni “svi Evropljani”, pa izgleda i mi koji smo kandidati za članstvo i koji uveliko pregovaramo po novoj metodologiji. I to je dobro. Evropska unija zagovara i priželjkuje “stratešku autonomiju”, u svojim strategijama spoljne i bezbednosne politike od Soluna iz te iste 2003. do one koja je usvojena u vreme Federike Mogerini. Evropska unija vidi sebe kao globalnog igrača koji nije više samo “ekonomski džin, politički patuljak i vojni mrav”, kako su je neki opisivali pre Mastrihta, već globalno prisutnom i potrebnom na svakoj tački sveta. Ako je u poslednjoj deceniji 20. veka Evropska unija i bila nespremna da odgovori na krizu u SFRJ, ako je tada njena Zajednička spoljna i bezbednosna politika tek bila u povoju, danas, 30 godina kasnije, to ne bi smelo da se ponovi.

Strateško mišljenje podrazumeva anticipaciju budućih događaja i posledica odluka koje donosimo danas. Evropska unija i njene države članice su na kraju 20. veka napravile niz strateških grešaka i pogrešnih strateških izbora. Danas na to nemaju pravo, a ni opravdanje. Ova Evropska komisija je sebe legitimisala kao “više geopolitičku”, što je preduslov za strateško promišljanje na realpolitičkim osnovama. Ona bi trebalo da formuliše strateške odgovore na sopstvenom kontinentu, a zatim da iskorači ka strateškoj autonomiji. Tu deklaracije ne pomažu, kao ni prečice. Mogli bi da uče na našem primeru.

A o nama sve znamo osim kada će se sa deklarativnog preći na stvarno i realno sprovođenje svega što je potrebno da postanemo punopravna članica Evropske unije, u čijem oblikovanju budućnosti već sada možemo da učestvujemo.